ДВА БРАТА

Два брата су живела на суседним фармама и посвађали су се. У последњих 40 година била је то прва озбиљна свађа. У тих 40 година браћа су живели један поред другог, волели се и помагали.

Међутим, одједном се та идила покварила. Све је почело од малог неспоразума који је водио до велике свађе и грубих речи после којих су уследили месеци ћутње. Једног јутра, неко је покуцао на врата старијег брата. Отворио их је и угледао човека са столарским алатом.

”Тражим посао. Можда би се овде на твојој фарми могао наћи неки послић за мене?”, упитао га је човек.

”Да. Знам шта би могао да направиш за мене. Видиш ону кућу с друге стране потока? Ту живи мој сусед, заправо, млађи брат. Прошлог месеца је између нас била ливада, али је он нешто копао од реке до ту и сад је између нас поток. То је направио како би ми напакостио, али вратићу му ја… Видиш она дебла поред штале? Хоћу да ми направиш ограду од два метра да више не видим ни њега, ни његову кућу”, одговори старији брат.

Столар рече: ”Све ми је јасно. Дај ми бушилицу и видећеш како ћу то сјајно направити”. Старији брат је отишао до града, столару је дао потребни материјал и отишао. Целог дана вредно је радио…

Када се предвече старији брат вратио, столар је завршио посао, али је био запањен! Ограде уопште није било. Столар је направио мост који је спајао две обале потока. Био је то прелеп мост, а са његове друге стране му се приближавао његов млађи брат широм раширених руку.

”Стварно си сјајан човек када си направио мост после свега што сам ти рекао и направио”, рекао је млађи брат. Браћа су стајала сваки на својој страни моста, па су полако кренули један другом у сусрет, сусревши се на средини. Видели су да столар подиже своју кутију са алатом и креће.

”Хеј, причекај! Остани пар дана код нас, има још пуно ствари које би могао направити”, рече старији брат.

”Врло радо,” рече столар ”али морам направити још пуно мостова….”

+++

Тако, свуда у свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове, као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка. (Иво Андрић)