СВАШТА НЕШТО: PONEŠTO O IKEBANI

Ikebana

Sama reč ikebana može se prevesti kao cvetni aranžman ali i kao živi cvet. Prava ikebana uveliko se razlikuje od običnog aranžmana. Osnovna je razlika između aranžmana i ikebane u duhovnoj pozadini iz koje proizlazi slaganje cveća i koja aranžmanu daje pravi izraz. Religiozan cilj ikebane je neka vrsta puta prema saznanju.. Odatle su se razvili različiti stilovi ikebane. Kad japanac posmatra cvet on u njemu vidi prirodu, snagu zemlje i blagoslov sunca. Osećaj harmonije u svemu živom je smisao ikebane. Ikebana se zasniva na ljubavi prema liniji, koja je tipično obeležje japanske umetnosti.

U 19. veku nastaje „moribana“ (nagomilano cveće). Aranžmani se slažu u plitkim posudama, a tako da prate prirodan oblik rasta nazivaju se i cvetni grmovi. Koristi se obilje lišća i cveća. Prvi put je plitke posude upotrebio Ušin Ohara i on se smatra jednim od osnivača ovoga stila. Moribana oponaša prirodu, težeći tome da u minijaturnom obliku prikaže neki deo prirode ili vrt. Moribana je stil koji dopušta da do izražaja dođe individualnost biljke i umetnika, samo se uvek mora paziti da budu jasni odnosi između tri glavne grane. Prva glavna grana viri iz posude napolje. Linija aranžmana ne sme da bude kruta nego mora padati u blagom luku. Drugu glavnu granu treba da se dosta skrati i da se postavi sa strane ispred „shin“ grane. Treća je glavna grana postavljena najviše, kratko je rezana i nalazi se iznad tačke učvršćenja i treba da deluje dominantno. Oblici moribane mogu se menjati na razne načine jer nema pravila koja propisuju koliko delova treba iskoristiti pri slaganju. Moribana se radi u plitkim posudama sa vodom i cveće se slaže uz pomoć „kenzana“ – ježa koji se donedavno proizvodio samo u Japanu i sastoji se od metalnog podnožja kružnog ili pravougaonog oblika sa metalnim trnjem- ekserčićima i neki japanski proizvodi su i posrebreni. U vremenu između svetskih ratova se ikebana širi i u Ameriku i Evropu.

Kompozicija ikebane

Kompozicija ikebane je linearna i sastoji se od najneobičnijih grana. Nijedan se aranžman ikebane ne može prihvatiti ako na neki način ne nagoveštava i godišnje doba i neprestani rast biljaka koje se koriste u tu svrhu.

Koristi se sledeći materijal:

Za prošlost: rascvetani cvet, plodovi i suvo lišće.

Za sadašnjost: polurascvetani cvet ili već oblikovani listovi.

Za budućnost: pupoljci, koji nagoveštavaju život.

Izrađuju se razne vrste aranžmana zavisno od godišnjeg doba i prilika.

Prolećni aranžmani su puni razdraganih linija,

letnji su bogati i raširenih grana,

a za jesen su proređeni i raštrkani,

dok su za zimu određeni sneni i pomalo setni aranžmani.

Japanci najviše vole cveće koje u vreme aranžiranja raste u bašti, šumi ili polju. Omiljeni su zatvoreni pupoljci.

Osnovni principi slaganja ikebane

Umetnost slaganja ikebane temelji se na svojim pravilima s obzirom na liniju, ritam i boju kao sredstava za dočaravanje biljnog rasta. Naglašeni su principi aranžiranja 3 glavne linije a to su:

To je osnova ikebane. Najznačajnija linija je stabiljka koja simbolizuje nebo. Ta stabljika je centralna linija celog aranžmana. Dužina nebeske grane mora da iznosi jedan i po do dva prečnika posude (moribana), plus jedna visina posude, odnosno jedna i po do dve visine posude (nageira). Čovekova grana duga je tri četvrtine nebeske grane, dok treća glavna grana, grana zemlje iznosi polovinu nebeske grane. Za slaganje i postavljanje grana postoje različita rešenja. Prvo se učvrsti prva glavna grana „shin“. Grana mora težiti prema gore, lagano povijena ulevo. Druga glavna grana mora podržavati prvu, dolazi na levu stranu aranžmana i to 40° do 45° nagnute prema napred. Treća grana mora da uspostavi ravnotežu i zbog toga se postavlja nadesno otprilike 70° do 75°. Zamislimo li tačke između grana one će stvarati raznostrani trougao. Sve grane moraju biti dobro učvršćene u držač kako bi izgledalo da sve stabljike rastu iz istog mesta. Pre aranžiranja ispituje se oblik i veličina posude u kojoj će se aranžirati jer o njenoj veličini zavisi dužina grana. Većina grana ili cvetova imaju suvišne delove koje treba odseći. Da bi cveće ostalo duže sveže Japanci koriste metodu „mizuriki“ ili kosi rez. Na taj se način izbegava ulazak vazduha u stabljiku pa stabljika bolje upija vodu.

Stil moribana

je stil u koga spadaju sve vrste aranžiranja cveća u plitke posude. Ovakvi aranžmani se mogu svugde upotrebiti i kod izučavanja se uvek počinje sa ovim stilom jer je za početnike ovaj stil najlakši. Posle postavljanja tri glavne linije ikebane dodaje se otsalo cveće koje se naziva „džuši“. Kod ovoga stila se upotrebljava kenzan tako da izgleda da sve cveće raste iz jednoga mesta.

Stil nageire

je drugi najpoznatiji stil ikebane i u slobodnom prevodu to je slobodno polaganje cveća u vazu. Od moribane se razlikuje u tome da se tu upotrebljavaju visoke vaze. Tu se postavljanje cveće vrši pomoću pripremljenih grana u vidu rašlji. Prema ovom stilu se cveće raspoređuje na što prirodniji način u vaze. Isto kao i u stilu moribana postoji različiti prilaz u određivanju visinskih podela od strane pojedinih škola. Razlikuje se uspravni i kosi stil.

Stil šoka

koji se u većini škola naziva i seika i posle stila rika je najtradicionalniji stil koji se u Japanu do danas upotrebljava. Stvaraocem ovoga stila je škola Ikenobo koja važi ujedno i za najstariju školu ikebane koja postoji i danas i uči sve stilove ikebane. Za ovaj stil se upotrebljavaju visoke specijalne vaze sa uskim grlom ali i plitke vaze. Grančice koje se upotrebljavaju mogu da imaju i lišće ili sitno cveće. Ovaj stil se može koristiti i za evropske enterijere ali zahteva iskustvo i smisao za celinu linija.

Stil heika

je stil koji je zajedno nastao sa stilom nageire i aranžira se u visoke vaze. Visine i podele u stilu heika je određeno u zavisnosti od visine vaze u koje se aranžira cveće i zajedničko je za sve varijante ovoga stila. Razlikuje se kaskadni stil, visinski stil i protivležeći stil.

Stil rika

je tradicionalni stil ikebane koji je prošao mnogim promenama i stalno je još u upotrebi kao klasični stil u ikebani. Upotrebljavaju se visoke vaze sa uskim grlima od keramike ili metala i uvek su teže da se dobije na stabilnosti. Da bi se učvrstili aranžmani upotrebljavaju se snopovi borovih iglica ili iverije od drvaca koje je povezano tankom žicom i u ove snopčiće se stavljaju biljke koje su odrezane u zašiljene oblike.

Ostali stilovi

Ikebana se nearanžira samo u postavljenim vazama već i u posudama koje su okačene i ovakva se ikebana naziva "kakebana" i spada u ostale stilove ikebane. U ove se svrhe koriste i posude od bambusa. Posebnim stilom ikebane je i "morimono" u kojem se pored cveća upotrebljava i voće i povrće.

Kod ovoga stila koji nije vezan pravilima treba uskladiti boje i sa posudom u koju se morinomo aranžira.

Početkom 20. veka u razvoju ikebane nastao je ceo red različitih stilova koji su doprineli u savremenom shvatanju enterijera i shvatanju arhitekture u japanskoj umetnosti i nastaje stil džijuka – slobodni stil ikebane kao i zeneika – avangardni stil ikebane a današnja moderna ikebana je prilagođena društvenim razvojima i stvorila je stilove koji su u skladu sa novim dobom i njihovi nazivi su u skladu sa nazivima pojedinih njihovih tvoraca ili dobijaju imena po školama ikebane u kojima se razvijaju i vrlo su mnogobrojni.